(Ne tako) Kratka istorija kolekcioniranja

Začeci formiranja prvih umetničkih zbirki, u obliku u kome su nama danas poznate, prate se od vremena renesanse, kada su pojedine vladarske i plemićke porodice ulagale u umetnike, naručujući dela od njih. Najistaknutije među njima bile su: porodica Mediči u Firenci, D'Este u Ferari, Gonzaga u Mantovi, Montefeltro u Urbinu, i druge.. Porodica rimskog pape Aleksandra Bordžije takođe je sakupljala slike i skulpture tada poznatih umetnika. Dakle, mecenarstvo, odnosno pokroviteljstvo nad umetnošću, razvilo se u renesansnoj Evropi, među pripadnicima plemićkog staleža.

Razvojem privrede i industrije u potonjim vekovima omogućeno je proširenje kolekcionarske prakse, pa ulogu kustosa preuzimaju i pripadnici drugih društvenih slojeva, koji se tada uobličavaju. Nakon Industrijske revolucije je, među novim slojem bogatih preduzetnika, industrijalaca, trgovaca i bankara, bilo onih koji su pasionirano sakupljali umetnička dela, utirući put potonjim kolekcionarima, čije zbrike danas čine srž mnogih kolekcija na Zapadu. Tako je kolekcija Henrija Ozborna Havemajera (Henry Osborne Havemeyer) iz druge polovine 19.veka prerasla u kolekciju Metropoliten muzeja u Njujorku i danas takođe čini njen značajan deo.

Prvu polovinu 20. veka u Americi obeležilo je otvaranje brojnih muzeja, koji su formirani na temeljima privatnih kolekcija. Bogati industrijalci i biznismeni su, u okviru svojih filantropskih aktivnosti (sprovođenih, između ostalog, i zahvaljujući državnoj poreskoj politici koja je ohrabrivala ulaganje u kulturu, umetnost i edukaciju), otvarali fondacije koje su se starale o njihovim privatnim zbirkama. Najistaknutija među njima je Fondacija Solomon R. Guggenheim, čije se delovanje vezuje za Njujork, Bilbao i Berlin, kao i za osnivanje Fondacije Pegi Gugenhajm u Veneciji. Poznata je i veza između bogate američke porodice Rokfeler (Rockefeller) sa osnivanjem njujorškog Muzeja moderne umetnosti MoMA, koji je ova porodica zdušno podržavala i materijalno pomagala.

Američki model umetničkog patrona i kolekcionara kasnije su usvojili mnogi ljubitelji umetnosti koji su bili u prilici da ulažu u umetnost. Paradigmatski primer za to je Pegi Gugenhajm, koja je naručivala i kupovala dela Džeksona Poloka, a potom ih izlagala u svojoj galeriji u Njujorku, ravnopravno sa delima već afirmisanih evropskih umetnika, čime je doprinela etabliranju Poloka kao vodećeg umetnika posleratnog perioda.

U Evropi su i u 20.veku najveće privatne kolekcije pripadale monarsima i plemićkim porodicama. Primer za to je zbirka muzeja Albertina u Beču, nastala iz kolekcije vojvode Albrehta, koji je u 18.veku počeo da sakuplja grafike i crteže, a čiji su naslednici revnosno nastavili započetu praksu. Muzej Tisen-Bornemiza (Thyssen Bornemisza) u Madridu nastao je na osnovu kolekcije barona Tisen-Bornemiza, koji je oko 1920. godine počeo da sakuplja umetnička dela starih majstora, kupujućih ih od američkih biznismena za vreme Velike depresije.

Kolekcionarstvo i patronstvo umetnika u Evropi u prvoj polovini 20.veka obeležile su dve ličnosti, za koje se može reći da su i današnjim kolekcionarima savremene umetnosti model: Reč je o Francuzu Ambroazu Volaru (Ambroise Vollard) i Amerikanki Gertrudi Štajn (Gertrude Stein). Ambroaz Volar, tada ugledni trgovac umetninama, pružio je podršku mnogim umetnicima, kako materijalnu naručivanjem dela, tako i emotivnu, doprinoseći njihovom afirmisanju. Tako je održavao prisne veze sa umetnicima kao što su Sezan, Renoar, Pikaso, Deren, Ruo, Gogen i Van Gog. Zahvaljujući njemu je i njegov asistent Erih Šlomović došao u posed nekoliko stotina umetničkih dela i posle smrti svog mentora ih preneo u Jugoslaviju. Ona se danas čuvaj u Narodnom muzeju u Beogradu. Književnica Gertruda Štajn ostala je upamćena kao veliki patron, ljubitelj umetnosti i kolekcionar. U svom stanu u Parizu održavala je svojevrstan salon, okupljajućitako književnike i umetnike, poput Pikasa, Hemingveja, Ficdžeralda, Džojsa, Matisa, i drugih.

Dok je u Americi privatno kolekcionarstvo već u ranom dvadesetom veku bilo veoma intenzivno, tvoreći tako temelj za umetnički sistem u kome je sprega savremene umetnosti i privatnog kapitala vodeći model funkcionisanja scene savremene umetnosti, u Evropi je tek u poslednjih dvadesetak godina došlo do porasta broja privatnih kolekcija. Najpoznatija među njima svakako je zbirka britanskog advertajzing magnata Čarlsa Sačija (Charles Saatchi ), koji je 1985. godine u Londonu otvorio galeriju i u njoj izložio dela koja je kolekcionirao. Svoju kolekciju je 2010. godine donirao britanskoj državi i njenim građanima. U Nemačkoj su naslednica osnivača Henkel kompanije i fondacije, Anet Brandhorst (Anett Brandhorst ), i njen muž Udo početkom sedamdesetih godina 20. veka započeli sakupljanje umetničkih dela. Švajcarski kolekcionari Ernst i Hildi Bejeler (Ernst Beyeler, Hildy Beyeler ) izlagali su svoju bogatu umetničku zbirku u muzejima širom Španije, Nemačke i Australije, a potom su 1997. godine podigli zgradu u Bazelu, kako bi u nju smestili svoju kolekciju. Bejeler fondacija je danas jedan od najuspešnijih i najposećenijih muzeja u Švajcarskoj. Francuski biznismen Fransoa Pino (François Pinault ) kupio je dve reprezentativne građevine u Veneciji, kako bi u njima izlagao dela moderne i savremene umetnosti iz svoje kolekcije. Ruska naslednica i kolekcionarka savremene umetnosti Daša Žukova u Moskvi je osnovala Centar za savremenu kulturu.

Usled specifičnih društveno-političkih okolnosti u državama koje su bile pod direktnim kulturnim uticajem SSSR-a, i sam pojam privatnog se kosio sa temeljima komunističkih ideja o kolektivnom. To nas ujedno vodi i ka priči o kolekcionarskim praksama u nekadašnjoj Jugoslaviji, a potom i u današnjoj Srbiji.

Kod nas se tradicija kolekcionarstva naslanja na istorijske primere zadužbinara i patrona umetnosti. Dobro je poznato da su još Nemanjići podizali zadužbine, naručivali rukopise i sakupljali ikone i vredne predmete primenjene umetnosti za svoje riznice. Nakon vekova pod turskom vlašću koji su usledili, tek se u 19.veku ponovo formira društveni "sloj", koji je imao priliku da priušti sebi uživanje u umetničkim delima. Tako je već Miloš Obrenović, prvi knez oslobođene Srbije, sakupljao ikone i raznolike predmete velike vrednosti, a njegov primer su sledili i drugi vladari iz njegove dinastije, čije su zbirke nastajale uz manju ili veću sistematičnost.

Uz uspon građanske klase u 19. veku je obnovljeno, odnosno stvoreno, interesovanje za umetnost, kao i potreba pojedinca da sakuplja umetnička dela. Joca Vujić, intelektualac iz Sente, sakupljao je umetnička dela bidermajera i romantizma, a doprineo je i uobličavanju privatne zbirke Subotičana Jovana Milekića. Sllike i vajarska dela iz pomenute dve kolekcije danas se nalaze u Matici srpskoj, dok je Joca Vujić veći deo umetničkih dela iz svog poseda poklomio Narodnom muzeju u Beogradu, postavši tako jedan od njegovih najvećih donatora. Kada je o Narodnom muzeju reč, bitno je istaći da je za njega najveći značaj imala svakako zbirka kneza Pavla Karađorđevića, koji je osnovao i prvi Muzej savremene umetnosti u Beogradu 1929. godine.

Pored kneza Pavla, veliki darodavci Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti bili su i umetnici sami, kao i njihovi naslednici i rođaci (Ljubica Luković, sesta Nadeže i Rastka Petrovića

naslednici i rođaci umetnika (Ljubica Luković, koja je bila sestra Nadežde i Rastka Petrovića; Sestra Save Šumanovića Krista Đorđević takođe), ali i naučnici i predstavnici intelektualne elite, poput Mihajla Pupina, Jaše Smodlake, Dragoslava Damnjanovića i drugih.

Advokat i diplomata Pavle Beljanski se nakon Prvog svetskog rata takođe posvetio kolekcionarstvu, pa je tako od 1923. godine sistematično i pažljivo sakupljao dela srpske umetnosti, počevši od prvih modernista s početka 20.veka, pa preko dela predstavnika međuratne umetnosti. Njegova zbirka danas se smatra najkompletnijim i najzaokruženijim pregledom srpskog slikarstva prve polovine 20.veka. Rajko Mamuzić, posleratni kolekcionar koji se već u ranoj mladosti zainteresovao za umetničko stvaranje, svoju vrednu zbirku je 1972. godine poklonio državi i ona je smeštena u prostor koji je grad Novi Sad u te svrhe ustupio i adatirao.

U periodu posle Drugog svetskog rata jedino su državni funkcioneri bili u prilici da formiraju značajnije kolekcije, budući da su oni imali položaj, moć i sredstva. Stoga su neke od poznatih kolekcija oformljenih u ovo vreme posedovali sledeći: visoki partijski funkcioner i general Svetozar Vukmanović Tempo, jugoslovenski ministar kulture Krste Crvenkovski, potom general, ministar unutrašnjih poslova i diplomata Jovo Kapičić, narodni heroj i general Koča Popović, narodni heroj i načelnik Generalštaba Peko Dapčević, narodni heroj Dušan Petrović Šane, diplomata Miodrag Marković, i drugi.

Ekonomska situacija u socijalističkoj nesvrstanoj državi omogućila je stvaranje jednog sloja intelektualne, kulturne i ekonomske elite, zainteresovane za uživanje u umetnosti. Ta elita je stvarana uz Jugoslovensku galeriju umetničkih dela, osnovanu 1956. godine, kao i Prodajnu galeriju Beograd na Kosančićevom vencu.

Umetnička dela nastajala poslednjih nekoliko decenija otkupljivali su privatni kolekcionari. Ti kolekcionari, među kojima ima i art-dilera, s vremena na vreme posećuju inostrane aukcije, na kojima se sporadično pojavljuju dela srpskog umetničkog nasleđa tj. dela slikara 19. i prve polovine 20.veka i koja ostaju u privatnim kolekcijama, budući da muzeji ne mogu da ih priušte. Stoga njihovi vlasnici postaju privatni preduzetnici, intelektualci, direktori preduzeća, poslovni ljudi, spotski profesionalci, profesori, trgovci umetninama, filantropi, galeristi, naslednici porodičnih zbirki, lekari, od kojih su najstariji rođeni tridesetih godina prošlog veka, a najmlađi sedamdesetih. U pitanju je ogromno kulturno blago, koje ostaje nedostupno široj publici.

"Puškica" pojmova

1. Umetnost?

Za početak, prisetimo se osnova! Kako bismo podrobnije razmatrali kolekcionarske prakse i fenomene kolekcioniranja, neophodno je da postavimo polazno pitanje: od čega se date kolekcije sastoje? Odgovor na njega bi, u svom najopštijem obliku, bio sledeći: sastoje se iz umetničkih dela, odnosno iz dela likovne umetnosti. Likovna umetnost je ona umetnost koja komunicira koristeći likovni jezik tj. posmatrači je opažaju vizuelnim putem. Ona se izražava kroz oblike, kao što su linija, boja, volumen... Počeci umetničkog stvaranja vezuju se za praistoriju i istraživači procenjuju da su prva umetnička ostvarenja nastala pre više od 30 000 godina, pripisujući im magijske i ritualne vrednosti. Međutim, fenomen umetnosti kao "investicije" star je tek oko dva veka, a u nastavku teksta možete videti kroz koje se kategorije on manifestuje.

2. Umetnik

Kada delatnost i značaj stvaralaca umetničkih dela posmatramo kroz prizmu tržišne vrednosti njihovih dela, uočavamo pet kategorija, a ovde ćemo vam detaljnije razložiti prve dve.

Prva kategorija broji stotinak imena, utemeljenih i čvrsto povezanih sa onim vrednostima koje verifikuju jednog umetnika, a to su nagrade i priznanja, globalna potražnja, prepoznatljivost. Pomenuti faktori su ih kvalifikovali da svoje radove prodaju za svote u rasponu od nekoliko miliona evra, pa do nekoliko desetina miliona evra. Prvih dvadesetak se približilo ili čak prebacilo granicu od 100 miliona USD.

Drugi ešalon obuhvata oko hiljadu imena umetnika, čiji se radovi takođe visoko kotiraju na tržištu i njihove cene idu od nekoliko hiljada, pa do nekoliko miliona evra. U pitanju su dela umetnika, koji su, pre svega, značajni na regionalnom i lokalnom nivou, kao i u pojedinim specifičnim arteficijalnim segmentima i oni umetnici čija se cena tek razvija. Što se umetnika sa ovih prostora tiče, ovoj grupi pripada samo umetnica Marina Abramović.

3. Galerije, Sajmovi, Izložbe

Galerije bismo takođe mogli da posmatramo kroz tri nivoa, s tim što postoji stotinak vodećih koje učestvuju na vrhunskim sajmovima, kao što su: Art Basel, Tefaf –Mastricht, Miami Art Basel, Friz –London, Salon-Moskau, Armory show New York, Hong Kong, i druge. Desetak najznačajnijih galerija imaju do deset predstavništva u vodećim gradovima, a neke od njih su White Cube, Gagosian, Aqvavela, Gmurzinska, i druge. Galerije iz drugog ešalona takođe deluju globalno i izlažu na sajmovima i ima ih oko pet stotina, dok treći nivo podrazumeva oko hiljadu galerija koje deluju na regionalnom i na lokalnom nivou.

4. Aukcijske kuće

I aukcijske kuće bi se, prema obrtu, mogle podeliti u tri nivoa, pri čemu se na prvom nalaze dve, na drugom desetak, a na trećem više stotina aukcijskih kuća. Kada je o njima reč, najbitnije su dnevne i večernje prodaje vodećih kuća Christie's i Sotheby's u Njujorku, zatim onih u Londonu i na kraju u Parizu, što je trend koji se promenio u poslednjih četrdeset godina.

5. Art-Dealer

Art-Dealer je osoba ili kompanija koja kupuje i prodaje umetnička dela.

6.Kritičari

Kada je o kritičarima reč, na međunarodnom nivou deluje udruženje kritičara AICA, a postoje i brojna lokalna udruženja. Međutim, ostaje pitanje koliko su oni zaista pristuni i koliko je značajna njihova uloga u svetu savremenog kolekcioniranja.

7. Kolekcionari

Kolekcionari bi se u svetu trgovine umetninama najpre mogli okarakterisati kao pokretači tržišta, imućni pojedinci koji sebi mogu da priušte zadovoljstvo da poseduju vredna umetnička dela i formiraju kolekcije. Kako bismo dodatno rasvetlili ovu kategoriju, slikovito ćemo im pripisati i sledeće identitetske odrednice: oni su vredni pojedinci, uspešni, željni znanja, profesionalci, strpljivi, sujetni, neskromni, svojeglavi, lovci, znatiželjni, ljutiiti, zaljubljenici u umetnost, oni koji uče, sa ili bez uzora, uporni, oni koji imaju cilj, dobroćudni konzumenti kulture, nepoverljivi, avanturisti i sanjari, sami bez pomoći, oni koji smatraju da je istinska ljubav prema umetnosti iracionalna, ali da je čista i trajna...

8. Fondovi

Art Investment fondovi teže da rade transparentno, ali bez prisustva javnosti. Obrazovani su kao odgovor na visinu provizija koje aukcijske kuće ubiraju pri svojim prodajama i koje iznose oko 30-40% od ukupne cene umetnina, a uglavnom deluju kroz dogovor sa državama. Ipak, kada su oni u pitanju, otvaraju se velike spekulativne mogućnosti, tokovi novca su manje kontrolisani, a poštovanje anonimnosti prodavca i kupca zagarantovani. Česti su dilovi institucija tj. muzeja sa ovim fondovima, uz "blagoslov države". Primer za to je prodaja Richter-ovih slika iz privatne kolekcije državnom muzeju, koja je kao rezultat imala dobijanje brojnih povlastica od strane države. Na umetničkom tržištu se godišnje "okrene" 60 milijardi dolara, od kojih se pouzdano zna da 28 milijardi "okrenu" aukcijske kuće, dok se ostatku svote statistički ne može ući u trag, što često negativno konotira i legalnu trgovinu umetninama.

9. Vrednost umetnina

Trend prodaje često ide u korak sa stanjem na drugim tržištima. Ipak, cene iz godine u godinu sve više rastu, uz prateće uvećanje prometa.

Faktori koji utiču na vrednost umetnina su sledeći: inovativnost (prepoznatljivost autora i originalnost), kvalitet (majstorstvo, tehnička izvedba, dopadljivost oku), produkcija (optimum tj. "ni malo, ni mnogo", ponavljanje dobrih tema i serija, kvalitetni i inovativni materijali, popis i katalogizacija iste), kritika (odnos stručne javnosti, publikacije, nagrade, društvena pozornost), poreklo rada (ono je izuzetno bitno). Primer za krucijalni značaj porekla dela su dva rada Marka Rotka (Mark Rothko), koja su se u dva dana pojavila u dve najpoznatije aukcijske kuće (Christie's i Sotheby's). Prvi rad, nešto slabiji po kvalitetu i bez navedenog porekla, prodat je za 29 miliona USD, dok je drugi, malo bolji po kvalitetu, prodat za 72 miliona USD, zato što je pripadao Davidu Rokfeleru.

10. Potražnja i marketing

Potražnja se, pre svega, odnosi na spremnost i želju konzumenata za posedovanjem, izlagački potencijal, postojanje velikih galerija i sajmova, dok se marketing tretira kao sekundarni proizvod umetnina, moda, odnosno pokretanje trenda za posedovanjem određenog autora i stvaranje (iracionalnog) mita o njemu.

11. Katalogizacija radova i značaj

Uzećemo za primer Kloda Monea, koji je živeo 86 godina i stvorio je preko dve hiljade dela. Njemu je Zervos (Christian Zervos) još za života radio kataloška izdanja, a danas se taj komplet od 33 banda kotira oko 100 000 dolara. Vorhol je pak svoj atelje često nazivao "fabrikom" (Factory), pravoremeno shvatajući ogroman značaj reprodukcije, kao i pokazivanja celokupnosti faze i količine "produkcije", u čemu leži (tržišni) značaj katalogizacije.

12. Tržište

Danas u svetu umetnosti razlikujemo primarno i sekundarno tržište, pri čemu primarno tržište podrazumeva kupca, galeristu ili kolekcionara koji umetniku plaća direktno, respektujući i vrednujući njegov rang, produkcijske troškove, utrošeno vreme, veličinu i kvalitet rada, tehniku izvedbe, period nastanka i stanje umetnine. Kada je sekundarno tržište u pitanju, kupac kupuje rad koji je star više decenija ili pak čitav vek i koji već ima "tržišnu prošlost", čak i u slučaju kada je njegov autor u datom trenutku živ i lično svedoči sopstvenoj slavi. Ponuda i potražnja kroje cenu, kao i originalnost autora, kvalitet i količina produkcije. Slikovit je primer refleksije jedne prodaje dela de Kooninga iz 1966. godine, koji se strasno naljutio na galeristu koji ga je 1966.godine platio pa hiljada dolara, a prodao za "sočnih" 37 000 USD. Međutim, taj isti rad je 2007. godine prodat za 63 miliona dolara, tako da je "pobeda" galeriste iz 1966. godine ipak bila "Pirova". Tržište slovi za nezavisno od radova i umetnika, mada trenutno vlada trend da umetnici imaju sve veći uticaj na umetnost, o čemu svedoče primeri Demijana Hersta, Kineza i američkog pop-arta, kao i slučaj Gerharda Rihtera. On je još uvek živ i stvara, a njegov opus broji oko 10 000 radova, pri čemu je cena prosečnog rada prešla 500 000 USD. Kada to preračunamo i stavimo na berzu, Rihter je vredniji i u očima berze interesantniji od mnogih korporacija.

Kada je tržište u pitanju, uočljiv je i uticaj galerija, koje prepoznaju, beleže i izlažu, na sajmovima "drže tenzije" i povezuju ostale faktore na tržištu. One su fleksibilne i komuniciraju sa svim akterima.

Što se uticaja aukcija tiče, one daju statističku potvrdu, legalizuju tokove novca, podstiču "adrenalin igre" i postaju zabava, ali i klanica za umetnike, koji bivaju izloženi slučaju, nad kojim niko nema potpunu kontrolu.

13. Kupovina umetnina

Kada je kupovina umetnina u pitanju, ipak je razvijanje istinske ljubavi prema umetnosti najbitniji faktor, jer on stvara uslove za dizanje cena umetničkih dela, budući da su u očima vlasnika dela akcije visoko zacrtana, apstraktna vrednost, koja nadmašuje onu realnu, tržišnu.

Pri tome se ipak uočava i uticaj umetnika, što ćemo ilustrovati jednom dilemom. Zamislite da imate 50 miliona evra, da li biste ih pre izdvojili za Rotka ili stan u Njujorku? Da li biste hipotetičkih milion evra pre potrošili na Šumanovića ili na "top" stan u Beogradu? Verovatno bi se 90% ljudi bez nekog većeg razmišljanja opredelilo za stan, ali svet kolekcionarstva podrazumeva onih 10%, čiji bi izbor bio drugačiji.

14. Motivi kolekcioniranja

Motivi koji ljubitelje umetnosti navode da se upuste u kupovinu umetničkih dela i formiranje zbirki istih mogu biti različiti. Nekim kolekcionarima je sakupljanje umetničkih dela razbibriga, drugi kupovinu umetnina posmatraju kao investiciju čija vrednost vremenom može da raste, dok za treće kolekcioniranje počinje zaintrigiranošću nečim što ne razumeju, a šta vremenom prerasta u strast. Nekada se kolekcionari u sakupljanje umetničkih dela upuštaju iz patriotskih razloga, vođeni željom da sakupe vrednu zbirku koju će pokloniti narodu i tako se upisati u istoriju. Neretko je u pitanju želja za potvrđivanjem sopstvenog društvenog statusa. Međutim, kolekcionarska delatnost ne potvrđuje samo ekonomski status kolekcionara (to se može učiniti i na druge načine), već je to najpre potvrda onoga što Burdje naziva "kulturnim kapitalom". S druge strane, kolekcionarstvo može biti uslovljeno i već unapred datim kulturnim kapitalom, u slučajevima kada neko dobije zbirku kao deo porodičnog nasleđa i kada teži da nastavi porodičnu tradiciju sakupljanja umetničkih dela, ili pak kada je kolekcionar pripadnik kulturne i intelektualne elite po svom obrazovanju ili društvenom statusu. Kada su motivi u pitanju, trebalo bi ueti u obzir i društvenu vrednost umetnosti, istoriju jedne porodice, naroda, nasleđe, ideju ličnog muzeja, "oreol" besmrtnosti mrtvih umetnika, fenomen umetnosti kao mode, umetnosti za klasu, za sebe, "trendi" kolekcija po uzoru na nekog drugog...

15 Art Konsalting

Od kolekcionara se očekuje da ima senzibilitet, novac i strpljivost, dok se većina njih vodi time da "znanje kupiš i usvojiš". Ipak, najbitnija i najosetljivija stavka u celom "cirkusu" upravo je mogućnost da se prepozna i oceni pozicija i vrednost konkretnog umetničkog dela. Art konsalting se, pre svega, odnosi na vrednovanje, kao i na pozicioniranje, interesa kupca i prodavca i tržišne cene koja će zadovoljiti sve učesnike kupoprodaje. Ljudi koji se time bave moraju biti dobro obavešteni i izvrsno teorijski potkovani, vredni, u stalnom pokretu i prisutni na svim relevantnim dešavanjima. Njihovi poslovi su ozbiljni i transparentni, a njihov zadatak da uravnoteže ljubav pojedinca koji se rastaje od određene umetnine i želju druge strane za akvizicijom nije nimalo lak. Dakle, reč je o stručnjacima kojima se veruje i koji su, pored vlasnika, najzaslužniji za odabir i formiranje neke kolekcije.

16. Dividenda

Da rezimiramo, umetnost je nastala pre novca i njeno poreklo uočavamo još u potrebi homo sapiensa da na zidovima pećina naslika nešto. Tu praksu kroz istoriju prate dekoracije šatora, koliba, zamkova i studiola, iz čega se jasno čita težnja da se u (bliskom) okruženju "poseduje umetnost". Taj "ritual" u praksi traje više od 30 000 godina, a tek je u protekla dva veka dobio tržišnu cenu. Mecene su kroz vekove bili uticajni državnici, plemićke porodice, kapitalisti, a u današnjem svetu kolekcioniranja svoj interes pronalaze i banke, što uslovljava njihov međusobni rivalitet. Tako su švajcarski i američki bankari šezdesetih godina 20.veka imali više interesantnih "sudara". Slikovit primer tog duela je odnos Ernst Bajlera (Ernest Biéler), koji je Davidu Rokfeleru, glavnom izvšnom direktoru Chase Manhattan banke (danas JP Morgan Chase Bank), prodao Đakometijeva "Četiri vagona", da bi par godina kasnije, trgujući Pikasovu "Gitaru" koju su Amerikanci žarko želeli, "izvukao" "Vagone" natrag, kao i jedno vrhunsko delo Anrija Matisa, a pride i novac. Jako je bitna i uloga City banke, koja je prva primala umetnine kao garant, kao i CHUBS banke, koja slovi za osnivača Art Basel-a, najveće galerijske smotre umetnosti (u saradnji sa Amerikancima je proširena na Miami Art Basel).

Kolekcionar u ulozi kustosa (i publike)

Kako bismo bolje razumele vrednosti, pobude i principe koji motivišu kolekcionarsku delatnost, zavirile smo u svet privatnih kolekcija i mikrokosmos kolekcionara, čija nam je pomoć bila izuzetno dragocena za izradu ovog projekta.

Iako formalno istorijsko-umetničko obrazovanje, niti kustosko zvanje, nisu nužan preduslov za uobličavanje i staranje o privatnim zbirkama, zaključile smo da su kolekcionari itekako obrazovani i potkovani znanjem iz istorije umetnosti i, što je još važnije, oni na (individualnom) mikronivou obavljaju sve one aktivnosti koje (muzejski) kustosi sprovode u muzejima. Naime, oni sakupljaju, čuvaju, konstantno istražuju i izlažu svoja dela, međusobno ih povezuju i konfrontiraju, stvarajući tako nova značenja i vrednosti.

Međutim, njihova uloga nadmašuje onu kustosku, budući da je dvojaka- oni su ujedno i glavni segment "publike", "konzumenti" dela koja izlažu, u skladu sa čijim preferencijama, vrednostima i potrebama se uobličavanje i komuniciranje "izložbe" i vrši. Prilikom ispitivanja tog dvostrukog identiteta kolekcionara, uzele smo u obzir sledeće faktore: lični profil, motiv za učešće u projektu, puteve formiranja njihove kolekcije, zaštitne mere koje sprovode u cilju njenog očuvanja i lične vrednosti koje ih vode u nove akvizicije. Stoga vam savetujemo da obavezno pročitate tekstove iz segmenta "Intervjui".

Dakle, ko su bili naši sagovornici? Naši sagovornici su bili domaći kolekcionari, pasionirani ljubitelji umetnosti, koji su altruistički pristali da razgovaraju sa nama, podele sopstvena saznanja "iz prve ruke" i iskustva koja su stekli tokom svog dugog kolekcionarskog staža, i time doprinesu jasnoći i boljem razumevanju ove tematike.

Prilikom formiranja i nadgradnje kolekcija, oni su prevashodno orijentisani na nacionalnu umetnost 20.veka (posebno smo uočile kolektivnu fascinaciju Vozarevićevim radovima), čija ih dela privlače svojim vizuelnim jezikom i u njima bude estetsko zadovoljstvo, kao i emotivnim sadržajem, pri čemu uspostavljaju lični odnos sa datom umetninom. Potom sledi pažljivo analiziranje svih detalja i ispitivanje potencijala, odnosno mogućnosti da se dato delo uklopi u već postojeću kolekciju, koja se transformiše i, da citiramo našu sagovornicu, "dobija novo lice svakom novom akvizicijom". Dodatna motivacija za kupovinu nekog dela može da bude i "topla priča" koja ga prati, kao i reprezentativnost u pogledu kvaliteta i veličine, ugled koje ono ima u kolekcionarskim krugovima, status "remek-dela" i njegova retkost.

Što se mera zaštite tiče, na tom polju je konsultovan stručni kadar i vodilo se računa da budu ispoštovani svi "muzeološki" zahtevi koji se nameću prostoru u kome se umetnička dela čuvaju, što podrazumeva održavanje optimalnih temperaturnih i mikroklimatskih uslova. Sprovode se i maksimalne bezbednosne mere, kroz osiguravanje dela, video nadzor i alarmni sistem. Po potrebi se vrši čišćenje i restauracija dela, kao i njihovo dodatno opremanje. Kao što se da i pretpostaviti, posetioci ovakvih zbirki su veoma retki i podrazumevaju porodicu i najbliže prijatelje, budući da je njihov izložbeni prostor ujedno i onaj u kome kolekcionar rezidira.

Da rezimiramo, kolekcionara, usled privilegovanog položaja u koji ga njegova novčana sredstva i status stavljaju, za ulogu kustosa kvalifikuju dela koja on sakuplja i čuva, istražuje i izlaže, mesto u kome je zbirka izložena, a u kome se poštuju principi tehničke zaštite, kao i kontekst u koji kolekcionar-kustos, vođen određenim vrednostima i sopstvenim senzibilitetom, smešta umetnine, podstičući stvaranje novih veza između njih i aktivirajući njihov potencijal da komuniciraju sa onim koji ih posmatra. To nas dovodi do četvrte relevantne determinante kustoskog delovanja kolekcionara-publike. Iako izložene objekte imaju priliku da vide i povremeni "posetioci stana", oni u ovom slučaju nisu ona "prava" publika tj. publika u "muzejskom smislu". Tu ulogu takođe igra kolekcionar, onaj koji je ujedno i kreator i "konzument" sadržaja, koji je u stalnom dosluhu sam sa sobom, pažljivo osluškujući sopstvene potrebe i želje, pri čemu edukuje i biva edukovan, zabavlja i biva zabavljan, što rezultira izuzetnim ličnim zadovoljstvom koje iz tog procesa crpi.